Page 117 - Vinogradarstvo

западу земље, источном делу Тесалије218 и на подручју Источне Македоније219.
На подручју Епира као и у осталим покрајинама виноградарство је било
заступљено углавном у приморским крајевима, где су земљишни а нарочито
климатски услови (благе и кишне зиме, топла и сушна лета) били повољни за
ову грану биљне производње. 220

Треба додати још и то, да је проширењем границе Душанове државе био
обухваћен и читав низ постојећих манастира на територији Тесалије, Епира,
Сера и његове околине. Сви су они са својим богатим метосима били носиоци
развоја виноградарства. У том погледу нарочито су се истицали метеорски
манастири у Тесалији и манастир св. Јована Продрома на брду Маникеону,
Маникејској гори, североисточно од Сера.221 Овим проширењем Душанове земље
био је обухваћен и Хиландар на Атосу у св. Гори, задужбина Стефана Немање,
који по броју и пространству метоха српских задужбина долази на прво место.
Од раног доба Немањића, па до времена цара Душана, метоси Хиландара много
су се умножили и простирали се од Халкидика и Доње Струме па до зетских
планина а највише их је било у плодном Призренском и Пећком крају.222 Да је
овај навод тачан потврђује и повеља Стефана Немање од 1198. до 1199. године,
којом су манастиру Хиландару дарована села у околини Призрена.

НЕПРОБИШТА,МОМОУША,СЛАМОДРАВАИ, РЕТИВЛОУ,ТРНИЕ

,РЕТИВОШТИЦА,ТРАНОВИАЦА,ХОЧА, И ДРУГА223

У ново освојеним крајевима српске државе у време Душановог царства,
поред манастирских метоха виноградарство је било заступљено и на поседима
парика (сељака). Аутор Георгије Острогорски, у књизи „Серска област” објављеној
1965. године, наводи да пописи властелинства у Струмичкој области и на
Халкидику, бележе у поседу парика њиве, винограде, понекад, али знатно ређе
спомињу се и воћњаци и повртњаци. Сем непокретнина, практици бележе и стоку
појединих сељачких породица, на првом месту волове, затим, краве и магарце,
док се коњи у овим крајевима помињу сасвим ретко. Од ситне стоке најчешће
видимо овце, ређе козе и свиње. Поседовање пара волова („зевгарија”) или бар
једног вола важило је као основна ознака нормалног сељачког газдинства,
међутим, газдинства многих парика овај услов нису испуњавала. У пољопривредној

218 Б. Ферјанчић: Тесалија у XIII и XIV веку, 1974, Београд, 92
219 Г. Острогорски: Серска област, 1965, Београд, 56, 60
220 Г. Острогорски: Серска област, 1965, Београд, 56 (већ у античко доба серска област је била надалеко
позната по свом привредном богатству. У пространој серској равници и плодним долинама река цветала
је пољопривреда. Исто тако је земљорадња била развијена овде у средњем веку. Није случајно што су се
најбогатији светогорски манастири великим делом налазили у овој области, нарочито на обалама Доње
Струме. Многа светогорска имања налазила су се на Халкидику нарочито на плодној Каламарији. Поред
земљорадње и јако развијеног виноградарства, једну од најважнијих привредних грана представљало је
рибарство, а из античке епохе позната су и рудна богатства ових крајева.
221 Б. Ферјанчић: Поседи припадника рода Палеолога, Зборник радова визант. САН, књ. XVII, 1976, Београд
222 К. Јиречек: Историја Срба, III, 1923, Београд, 86
223 ФР. Миклосиц: Монумента Сербица, 1858, Vienne, 6

115