Page 138 - Vinogradarstvo

РЕЈОНИЗАЦИЈА ВИНОГРАДАРСКЕ
ПРОИЗВОДЊЕ

У раздобљу од три стотине година тј. од владавине Стефана Немање, па до
пропасти српске државе под Турцима 1459. године, у Србији је, према сачуваним
историјским изворима, била заступљена рејонизација виноградарске производње
односно размештај гајење винове лозе, како се тада назива. У овом периоду
историје средњовековног виноградарства, скоро није било српског владара а да
није са члановима свог стручног синклита (савета)259 учествовао у рејонирању
виноградарске производње. Из тога произилази, да је ова грана биљне производње,
у структури средњовековне пољопривредне производње, представљала важну
грану, што потврђују Дечанска и Бањска повеља. У Дечанској повељи Стефана
Уроша III, се наводи: да су сељаци (МЂРОП’СИ) и попови морали обрађивати
виногради иако су попови спадали у ред слободних људи260. Такође се и у повељи
манастира св. Стефана, у Бањској, задужбини краља Милутина, наређује да сваки
тежак мора да окопа одређену површину манастирског винограда до Ускрса; ако
то не учини до наведеног рока одузеће му се во. У оригиналу цитирана повеља
гласи:261

Колики је значај указиван рејонирању виноградарства средњовековне
Србије, најбоље се види и по томе што је у време цара Душана подизање винограда
морало подлећи претходној дозволи.262

Према томе, с обзиром на повољне климатске и земљишне услове, није била
случајност што су се у Подримско-Ораховачком виногорју, оснивали многобројни
метоси (економије) манастира Високих Дечана, Пећке патријаршије, Девича и
св. Арханђела на Призренској бистрици. Из овога се види да су у своје време
четири међусобом просторно удаљена манастира, заснивали своје метохе
намењене гајењу винове лозе на једном истом подручју, што је у ствари нека
врста тадашњег рејонирања виноградарске производње. Међутим, за гајење
воћака услови су били повољни и поред самих манастира, па су се тамо и до
данас задржале.

259 Ч. Мијатовић: Деспот Ђурађ Бранковић, I, 1907, Београд, 89 (српски средњовековни владари су на двору
имали уже савете тзв. „синклите“ у које поједини чланови врше нарочите задатке, које им владалац повери).
260 К. аутора: Вина и виногорја Југославије, 1974, Загреб, 62
261 С. Новаковић: Законски споменици српских држава средњега века, 1912, Београд, 625
262 Ђ. Раденковић: Вино, 1962, Београд, 47

136