Page 27 - Vinogradarstvo

Поред задовољења домаћих потреба у вину, у Немањићкој држави, било је
извесне количине и за извоз. Тако „Хиландарска повеља” цара Душана говори о
виноградима у Призрену и о виноградима у Горњој и Доњој Хочи (данашња села
Велика и Мала Хоча код Ораховца). У овој Душановој повељи издатој 1350.
године, говори се о извозу вина из овога краја и трошарини која се морала
плаћати. 28 Значајно је поменути да је у градовима Приморског дела средњевековне
Србије (Котор, Бар, Будва, Улцињ) ради заштите домаће воћарско-виноградарске
производње промет грожђа и маслина био и под контролом а с времена на време
и забрањен увоз вина и маслиновог уља (масло дрвено-олиум оливарум) из
Дубровника.29 Све је ово допринело повећању површине под виновом лозом.
Трговина пољопривредним производима у средњовековној Србији била је
регулисана законским прописима и трговинским уговорима са Дубровником,
Италијом и другим земљама. Доласком на престо цара Стефана Душана (1331 -
1355), трговина средњовековне Србије долази до пуног замаха заштитом његовим
закоником, донетим 1349. године у Скопљу. Трговина према законику имала је
задатак да снабдева земљу разноврсном робом, која у земљи недостајала као на
пример: лекови, стакло, зачини, свиле свих врста и боја, сапун, оружје, украсних
предмета за властелу, владаоца и његове дворове. За становништво је најважнији
увозни артикл била со, која се преносила од приморја долином реке Белог Дрима,
куда је водио трговачки пут од Зете за Призрен, који се у Средњем веку звао
Зетски пут или Италијански Via de Zenta.30 Овај пут био је увек за караване
проходан, али и несигуран. Ради обезбеђења саобраћаја били су тзв. кефалије
(чувари) опасних места и пролаза на путу.31

Сл. 8. Зетски путеви

28 К. аутора: Вина и виногорја Југославије, 1974, Загреб, 62
29 К. Јиречек: Историја Срба, II, 1923, Београд, 46
30 Г. Шкриванић: Путеви у средњовековној Србији, 1974, Београд, 64, 65
31 С. Новаковић: Село, 1965, Београд, 71

25