Page 67 - Vinogradarstvo

Према величини метоха, манастири су били различитих власништва.
На пример, од наведених манастира највећи метох је био метох св. Михаила
на Превлаци. Он је у свом власништву имао више села Грбљске жупе, каја
су се географски надовезивала на метох. Једно од тих села било је Богдашић
близу Котора, које се у Которској архивској грађи крајем XIV века помиње као
формирано насеље с називом Богдашићи.117 Према историјским документима
Богдашићи су у оквиру св Арханђеловског метоха на Превлаци имали поседе
у пределу који се у средњем веку звао као и данас, „Брда” на истоку Превлаке.
Даље, наводи се да су имали винограде у Клисури Градашчице на ступу (потесу)
„Дуге”.

Богдашићи су до земље долазили углавном уз сагласност зетског епископа
односно митрополита, за услуге учињене манастиру у годинама које су биле
најкритичније за манастир, као и куповином од сељака оближњих села. Пошто
је виноградарство било важна грана привреде то се оно налазило и у рукама
градског племићког сталежа. Да би властела заштитила своје винограде и
створила неку врсту монопола, прописана су била разна ограничења и забране
подизања нових винограда. Которска општина дозвољавала је свакој кући у жупи
Грбаљског да може засадити виноград само у величини две квадратне мотике.
Та је мера контролисана сваке године, па су власти уништавале све винограде
засађене преко дозвољене површине. Которски статут (1346. године чл. 428 - 429)
пуштао је само обнову старих винограда, а подизање нових је било забрањено и
кажњиво (новчана казна од 500 перпера). Исто тако су поступали и Дубровчани
у ново освојеним крајевима. На тај начин је племство створило монопол у
виноградарству.

Поред Богдашића у Грбаљској жупи, виноградарство је било запажено
и на простору између Будве и Бара, где су настањени Паштровићи, познати
у средњовековној српској држави као добри борци и виноградари, којима је
основни извор прихода било земљиште, под лозом и маслином на падинама брда
која се спуштају према мору. У атару Паштровића било је више манастирских
метоха као носиоца развоја виноградарства, где је било примењивано искуство
позајмљивано са напреднијих метоха грчких манастира. Међу запаженим
манастирима помињу се Дуљево манастир код Будве са црквом св. Стефана,
према традицији саграђен за владавине цара Душана, а касније био метох
Високих Дечана. Овај манастир помиње се и у XVII веку, у њему се замонашио
Арсеније III Чарнојевић, касније српски Патријарх, под којим је извршена сеоба
Срба 1690. године преко Дунава.

Од Паштровића односно Бара, обухватајући део Прапратне жупе, виногорје
се протеже до Улциња. За овај део виногорја Константин Јиречек, наводи, да
је (1405. године) виноградарство било запажено, а за ближу околину Улциња
изричито помиње да је богата у уљем, житом и вином.118

117 И. Божић: Историјски часопис орган истор. института САН, књ. VII, 1957, Београд, 83, 100
118 К. Јиречек: Историја Срба, III, 1923, Београд, 101

65